Gaja Kobav Iako je danas svet likovnoga stvaranja multimedijski, a njegova područja se neprestano šire, keramika kod nas teško se probija kao umetnička disciplina. Mnogi je još uvek povezuju s izradom lepih posuda ili kičastih kipića. Ali ipak, u historiji umetnosti mnogi likovni stvaraoci upravo su u oblikovanju i pečenju zemlje postizali zavidne umetničke uspehe. Gaja Kobav usmerava svoju stvaralačku snagu i osećaj za blikovanje u glinu, u to organsko gradivo, u prvobitnu, najelementarniju materiju. Ona je postala njen mamac magije. Od nje izrađuje keramiku; istovremeno ukrasnu, ali i primenjivu. Ali i prva i druga karakteristika pojavljuju se tek posledično. Autorka prvo oblikuje eksponate određenih likovnih kvaliteta i estetskih normi, njene vlastite kreacije pripadaju njenom idejnom bogastvu i govore tihi jezik njenih osećaja, doživljaja, vizija i snova. A sve što je lepo, možemo upotrebiti i za ukras. Tako se oba zahteva spajaju u nerazdvojnu celinu i nastalo likovno delo dobiva dvostruku namenu (školski primer za to jeste npr. secesijska umetnost). Stvaralački kredo autorke usidrio se je u velike, jednostavne, čiste pa čak i sasvim pročišćene forme. Njena dela su autorske varijacije na raznovrsne posude, odnosno vaze koje zažive kao jedinstvene i neponovljive skulpturalne forme s mnogim latentno prisutnim asocijativnim nagoveštajima. Njene kreacije u neprestanom su dijalogu između tradicije i savremenosti, između nasleđa i autorskoga, subjektivnoga i principa. U duhu modernističkih pristupa oživljava klasične oblike, izvodi nove i daje im autorski afirmisanu preobuku. Izabrana materija, iako u sebi nosi prasećanje, iako je prvi material u kom je čovek stvarao, ostaje još uvek aktuelna i autorki tako omogućava izražavanje koje možemo opredeliti kao sasvim savremeno. Gaja Kobav bundevaste oblike dopunjava elegantnim vratovima i tako artikuliše celinu u homogen poajvni oblik gracioznoga držanja. Voluminoznu, mekanu jezgru odnosi u još uvek mekano oblikovan, ali pomalo pločast i izvorno nagnut zakljčuni dio. Forme sada maštovito otvara, a zatim zatvara. Često celinu ključno oblikuju i čak preoblikuju već samii fragmenti. U delima umetnice živi dijalog suprotnosti koji prelazi u igrivu komunikaciju. A u svakoj kreaciji osećamo nove metamorfoze, ukratko sveže preigravanje izabranih oblika i temeljnih kreativnih smernica. I u tehničko-tehnološkom smislu verna je klasici i već proverenom mada to nije receptura koju prati nego uz nju istražuje i produbljuje svoju kreativnost. U igru stvaranja uključuje nova spoznanja te se svaki put iznova prepušta iznenađenjima koja joj poklanjaju neponovive vizualne efekte. Keramika je, naime, takva vrsta likovnoga stvaranja kod kog autor samo delomično može nadzirati rođenje umetničkoga dela. To je kombinacija svesnoga, hotimičnoga i nesvesnoga koje se spontano rađa - nastalog kao rezultat brojnih spoljašnjih faktora. Da, nešto uvek ostane nerazumljvo, ukratko enigmatično. Forme koje inače u nadziranom, autorski vođenom procesu nastaju uz upotrebu zmijica, moraju još u zagrljaj vatre koja im daje čvrstoću. Topla, vlažna materija koja se lako gneči, ta prvobitna tvar koja se voljno podređuje autorkinim senzibilnim prstima, na kraju mora promeniti još i agregatno stanje, za što Gaja Kobav koristi visoke temperature za pečenje (od 1000 do 1250 stepeni Celzijusa). Iako u keramičkom stvaranju forma ima preovladavajuću ulogu, iako autorka suptilno osluškuje materijal od kog stvara, površine dodatno naglašava izrazom te im tako udahnjuje višeslojni likovni nagovor. Zahvaljujući glazurama boje kreacija dobivaju na vrednosti, sjaju te takođe i svojstvenoj strukturisanosti i razgibanosti. Time njene kreacije dobivaju dodatnu zavodljivost, a čista forma oplemenjuje se, revitalizuje i zavibrira u žuboru bezbroj mikro učinaka. Autorka koja je asketska u formam, taj elemenat zadržava i u koloritu. U stvari, ona se odlučuje samo za dvije boje: za crvenu i specifičnu tamnu. Upravo tom poslednjom ona odeva ťposuduŤ u crninu svojevrstnom patinom, prefinjenim bleštavilom staroga zlata, njegovom dragocenošću i arhaičnošću. A u crvenoj žari toplota, objektivizira se život i skriva se ljubav (na kraju krajeva i prema stvaranju). Obe izabrane boje imaju posebnu plemenitost i kod obe boje prisutno je snažno simbolnio i sugestvino značenje. Glazurama prekriva celine ili samo pojedine delove ostavlja bez glazure da mogu progovoriti svojom prirodnom slikovitošću. Nomen est omen. Za Gaju je glina - zemlja ona materia prima kojoj svaki put iznova namenjuje svoju kreativnost, poverava joj svoj svet ideja, oblikuje je, preoblikuje, pretvara je u nešto što ima autorski znak, nešto što ima njen intimistički akcenat. U govorljivosti se neretko gubi suština i preobilnim pupanjem pojedinosti umetnička kreacija se dosta brzo pretvara u kič. A kreacije Gaje Kobav nastaju uz jasno izraženu ideju koju u fizički oblik dovodi ograničavanjem na suštinsko s željom - uz manje izraziti više. Lepota je naime u jednostavnim stvarima. Autorka želi biti uverljiva i autentična upravo svojim čistim oblicima. I materija od koje stvara je jednostavna i zemaljska, ali joj omogućava da je oblikuje i menja, da je odvede u svet likovne umetnosti i da je podgine na njen pijedestal.
|
||
NAZAJ |